Ekscentar: Место стваралачког сусрета

Пројектант: дипл. арх. Гордан Јарић
Графички прикази и фотографије: дипл. арх. Гордан Јарић
Текст: Гордан Јарић у сарадњи са Дејаном Перишићем

Комплекс Тврђаве пројектован је према некадашњим потребама аустријске војске. Данас је он културно-историјски споменик и изгубио је своју првобитну намену. Постојање културног центра у оквиру Тврђаве омогућило би претварање пасивног споменика културе у место активног културног живота; за овакав акт потребна је и нова архитектура.

Ексцентар je замишљен ка простор за културну установу, дислоцирану од центра града. Круцијални циљ формирања оваквог простора јесте да се код људи пробуди жеља за учествовањем у уметности. У том смислу Ексцентар би обезбедио услове за различите видове уметничког изражавања и омогућио инспиративну атмосферу за откривање талената кроз организовање многих радионица. Поврх свега, овакав један простор створио би услове за живи дијалог између уметничког стваралаштва и реципијената уметности, чиме би она имала прилику да изађе из езотеријске херметичности и направи искорак у односу на схватање по којој је само специјалност посвећеника.
Центар би био лоциран на једном од бедема комплекса Петроварадинске тврђаве, у њеном јужном делу. У непосредној близини локације смештена је Академија уметности и низ уметничких атељеа. Налазећи се на узвишењу, ова локација пружа широки поглед на Фрушку гору, Дунав, Нови Сад и остатак Тврђаве.

Увод
Уметност је често била на маргини живота људске заједнице, па се редовно постаљало и питање како створена дела приближити центру људског битисања. Јер, стваралац није само онај који твори дело, већ и онај који га прихвата. Жеља нам је зато стварање атмосфере у којој долази до интеракције стваралачког дела и стваралачког прихватања. Наша идеја не исцрпљује се само у иницирању заинтересованости за конкретно уметничко дело, већ пре свега у жељи да се покрене интересовање за уметност као начин живота, односно да се пробуди стваралачки импулс који, у одређеној мери, поседује сваки човек. Стваралачки чин представљају већ и најобичније свакодневне радње, као што су гајење цвећа, кување ручка или играње фудбала. Стваралаштво је својство човештва које се пројављује као уметност у зависности од дара и талента, па тек онда од труда и могућности. Потка свакодневног живота јесте управо стваралачко дејство човека.
Да би се стваралачко својство човекове природе уочило, морамо да се Узвисимо, можда и физички, изнад роботочовечанске цивилизације, јер је у врлом новом свету идеални човек пре робот него стваралац. И то робот безусловне лојалности, перфектне радне етике, савршених еволутивних и интегративних способности, без емотивних скрупула. Чисти и бескрвни човек корпорације.
У савременом добу човек једноставно нема времена за ширину погледа, дубину мисли, узвишеност осећања – само практичан рад достојан је трошења времена, јер време је новац, а новац покреће свет. Али: шта ће нам свет без човека?
Уметност као круна стваралаштва данас је покрет отпора за могућност остваривања човекове природе, за аутентичног човека. А да бисмо поново открили човека морамо да контемплирамо, односно созерцавамо. Човек није само homo-faber, он је пре свега homo-sapiens, али и homo-ludens, па и homo-religiosus – све оно због чега се може назвати узвишеним бићем. Не треба човека сводити само на хоризонталу – он није само оно што ради, троши и једе; он је вишедимензионално биће, има и висину, и ширину, и дубину; речју: духовну вертикалу.
Петроварадинска тврђава идеално је место за контемплацију узвишености. Она, управо зато што је тврђава, симбол је отпора – ненасилног али свепобедног отпора (грађена је, наиме, тако да ју је немогуће освојити). Гибралтар на Дунаву пружа поглед на све оне димензије, запретене у људској природи: висину, ширину и дубину. Са Тврђаве небо изгледа као покривач над Панонијом, наборан фрушкогорским врховима. Дунав грли Нови Сад, ширином својом подсећајући на некадашње море, поглед понире са варадинског гребена у прелепи град, са његовом бачком, а понекад се чини и банатском и барањском позадином, раскривајући дубину људског битисања; поглед узвишености, који призива, иницира и уводи у контемплацију којом ћемо раскривати ту исту узвишеност у себи.
Нови Сад је велико градилиште. Нећемо се упуштати у вредновање квалитета и естетике нових грађевина, нити у критику урбанистичке стратегије, поготово зато што погледом са тврђаве примећујемо да је у питању градња за свакодневне потребе. Живот буја у Новом Саду, он нараста у метрополу, али паралелно са тим растом град опкољава смог роботочовечанске цивилизације, узвишеност чили са његових улица и оставља празан простор за свеобухватно тржиште које полако али сигурно обухвата и целог човека. Узвишеност не треба тражити у вреви дешавања, свакако не у центру урбанитета, већ на неком узвишеном месту. Узвишено место, међутим, није само географски простор, оно је другачији поглед на свет, на живот, на човека. И оно што је најбитније: оно је у нама, и то у центру нашег бића.
Да би узвишеност поново открили, потребан је труд, контемплативни рад, вољни напор, двиг. Можда је потребно да изађемо из центра многометежности да би мисаоно-стваралачким, контемплативним, созерцатељним путем дошли у центар сопства, а потом тако обновљени, поново саздани, вратили се у свакодневицу, носећи залог смисла, без којег бисмо потонули у уравниловку.
Ексцентар, укотвљен у вечне непролазне вредности из царства духа, погледом sub-spetie eternies, замишљен је да буде новосадска вертикала. Он, као место Узвишеног сусрета и средиште контемплативне иницијације, требао би, наравно, да буде и огледало Војводине, називане и Горњом Србијом, на којем би се приносила зрцалу Узвишеност.

Пројектни програм
Ови циљеви остварили би се кроз конкретне садржаје Ексцентра, који би се одигравали у његовим различитим просторима. У склопу Ексцентра налазили би се мултифункционална сала, галерија, просторије за одржавање радионица (књижевно-поетска, драмска, ликовна, музичка, филсмка, итд) и канцеларије за запослене раднике, као и атријум у функцији агоре. Саставни део Центра представљали би и арт-кафе, књижара, читаоница и библиотека.
Мултифункционална сала, капацитета до 200 људи, имала би бину и велики подијум, погодан пре свега за организацију концерата поп и рок музике. По потреби, ова просоторија могла би да се трансформише у позоришну или биоскопску салу. Приликом организације позоришних представа подијум би представљао сцену, а испред би биле постављене столице. Иза бине било би закачено велико бело платно, које би се спуштало за време емитовања филмова. У овој сали могле би се одржавати трибине и предавања, праћени прегледним видео записима са платна, или музичким извођењима са бине, што би привукло велики број посетилаца.
Нема погоднијег и бољег простора од Ексцентра за галерију, који је заправо и сам галерија, захваљујући месту на којем се налази (пружа, наиме, поглед на прелепу панораму Новог Сада, Фрушке горе, Дунава и Паноснке равнице). Галерија би зато требало да буде смештена и на узвишеном месту Ексцентра, на његовим горњим спратовима, у просторији која би имала велике прозоре. Они би, наиме, омогућавали поглед на панораму, чиме би се остварила идеја да галерија истовремено укрсти две изложбе – изложбу ликовних уметничких дела и сталну изложбену поставку коју би чинила наведена панорама.
Просторије предвиђене за радионице (књижевно-поетска, драмска, ликовна, музичка, филмска, итд) биле би невелике по квадратури, јер би биле предвиђене за рад у мањим групама (10 до 15 људи).
Атријум у функцији агоре током лета преузимао би садржај из мултифункционалне сале. Он би, такође, представљао и средиште дијалога између аутора уметничког стваралаштва и рецепијената. Инспирисани збирком песама Душка Домановића Недеља поподне – у којој је песник недељно поподне нотирао као време досаде, чамотиње и вакуума живота, али и време у којем је ипак могуће стварање (џез је, каже Домановић, сигурно настао у недељу поподне) – сматрамо да би централне манифестације интеракције уметности и публике требало да буду организоване управо недељом поподне. После кратког уметничког програма – иницијације – прешло би се на дружење, организовано поводом одређеног садржаја уметности и уметничког контекста, које би требало да буде оживотворено свакодневицом, као што је јело и пиће, по узору на античке гозбе: simposion.
Пошто би Ексцентар радио свакодневно, без обзира на то да ли се у њему одржава неки културни програм или не, у његовом склопу постојали би и арт-кафе (као незаобилазна традиционална, социлошко-културна институција – кафана – која би својом атмосфером и конзуматима бодрила живе дискусије), књижара (чији би саставни део представљао и интернет-кафе), читаоница и библиотека (које би, између осталог, на једном месту сабирала пребогату, али премало читану уметничку периодику) – сви побројани пратећи садржаји обезбедили би да овај простор двадесет и четири часа врви од позитивне енергије.

Локација
Изабрана локација за Ексцентар је бастион Светог Карла који се налази у јужном делу комплекса Петроварадинске тврђаве, у Хорнверку. Овај бастион налази се у непосредној близини Академије уметности и низа уметничких атељеа, а са њега се пружа импресиван поглед на Фрушку гору, Дунав, Нови Сад и Горњу тврђаву.

Опис и кратак историјат шире локације
Петроварадинска тврђава је фортификационо-урбанистичка целина, подигнута на десној обали Дунава, на месту римског Кузума и средњевековног Петрикона, чији су остаци срушени 1690. Од 1692. до 1780. године траје изградња садашњег Петроварадина. На узвишици изнад Дунава саграђена је тврђава, као фортификациони објекат по систему француских утврђења градитеља Вобана, а према пројекту аустријских војних инжењера Марсиљија, Кајзерфелда и Вамберга. Састоји се из Доње, Горње тврђаве и Хорнверка.
Доња тврђава чини насеље са мрежом уских улица и вишеспратних зграда са малим двориштима. Заштићена је откопима и бедемима. У Доњој тврђави – Васерштату – налазе се официрски станови са магистратом, болница, стари арсенал, касарна и друге јавне зграде. У њој је рођен и бан Јосип Јелачић. Водена капија данас је порушена. У оквиру бедема је нова Београдска капија. Подграђе данас аристократским амбијентом баштини угледну прошлост резиденцијалног војничког град-утврђења. Испуњен обиљем историјских догађаја и животом значајних личности, инспирише барокном архитектуром, сплетом културно-историјских споменика, пространим зеленим површинама и елегантним пословним и уметничким простором.
Горња тврђава је тврђава у ужем смислу речи, опасана високим бедемима са стрмим серпентинастим одсецима. То је првоизграђени део Петроварадинске тврђаве; заокружени, утврђени комплекс бастиона, бедема, капија и објеката, постављен је на највиши ниво Петроварадинске стене. Испод саме Горње тврђаве смештена је римокатоличка жупна црква Св. Јураја, док се православна налази у подграђу.
Хорнверк је најистуренији део тврђаве који има позицију чеоног и најјачег бастионског фронта, који први прима удар непријатељских јединица. Позициониран је у јужном делу тврђавског комплекса, јер је највећа опасност Петроварадину претила са југа, са граничних утврђења Турског царства. Хорнверк се лепезасто шири у велики тврђавски простор ограђен моћним побочним бедемима – левим и десним крилом која се продужују у два бастиона, те оформљују дворожни бастион Хорнверк. Бастион је троредно опасан најширим и најдубљим сувоземним рововима на Тврђави и заштићен масивним бедемима, равелинима, редутима, контрагардима, лунетама, Царским шанцем и подземним војним галеријама са минским системом и мрежом слушних канала.
Заштитним археолошким истраживањима почетком XXI века откривени су културни слојеви од средњег палеолита до аустријског периода. Значајни су остаци цистерцитске опатије из 1243. године, посвећене Блаженој девици Марији, откривени испод зграде арсенала, сада Музеја града.

Проблем фундирања
Избором бастиона Св. Карла за локацију Ексцентра, природно се намеће питање фундирања објекта на таквој локацији – испод овог дела тврђаве налази се читава мрежа подземних тунела. Да ли грађење објекта на бедему представља опасност по тунеле?
Будући да је конструкција тунела сводна, она би могла да издржи и неупоредиво већа оптерећења него што је наш објекат (узмимо као пример тунел испод Ла Манша или онај испод Мон Блана). Даље, тунели се налазе на минималној дубини од 6 до 7 метара испод коте бедема, тако да у овом случају не постоји опасност од евентуалног пробијања и оштећења тунела приликом фундирања.

Прилажење ужој локацији
Ексцентар је замишљен као место удаљено од свакодневне саобраћајне вреве. Због тога је прилажење ужој локацији предвиђено да се одвија пешке, уз могућност паркирања на неком од за то предвиђених делова Тврђаве.
Такође, постоји могућност да, у посебним случајевима, до уже локације дођу кола специјалних служби (хитна помоћ, ватрогасци, полиција).

Оправданост избора локације
Петроварадинска тврђава представља просторно-културну историјску целину која се налази под заштитом државе као споменик од великог значаја. То, у преводу, значи да споменик по закону мора остати веродостојан свом првобитном облику. Из овога видимо да грађење било каквог објекта на оваквој локацији нема своје правно-законско оправдање.
Но, знајући да се закони доносе на основу одређеног начина размишљања и система вредности, покушаћемо да оправдамо његову идејно-философску позадину, тачније смисао његовог постојања Другим речима, ако би се променио начин размишљања и друштвена свест, онда би било могуће променити и закон.
Тврђавски комплекс је пројектован према некадашњим потребама аустријске војске. Данас је он културно-историјски споменик и изгубио је своју првобитну намену. Постојање културног центра у оквиру Тврђаве омогућило би претварање пасивног споменика културе у место активног културног живота; за овакав акт потребна је и нова архитектура.
Примера овакве врсте интерполација у свету има много. Поменимо овом приликом само оне најупечатљивије – рестаурацију средњовековног Феникса, замка у рушевинама у једном малом граду на северозападу Немачке, на реци Весер, недалеко од Билефелда; интеграцију Музеја вина у замку Peñafiel; градњу Чајног павиљона на рушевинама једног португалског замка; настанак Културног центра у Вурзбургу, у самом средишту рехабилитационе зоне Alter Hafer. За све поменуте примере заједничко је то да су се архитекти, без обзира на извршену интервенцију, стварали у духу времена у којем су живели. Бескомпромисно одбијајући да зађу у било какав анахронизам, са постојећим стањем комуницирали су путем контраста и суптилних ремининсценција, вешто избегавши било какве баналне асоцијације.

Културни живот Новог Сада и његове потребе

Културни центар Новог Сада
Институција данашњег Културног центра Новог Сада израсла је на темељима чувене Трибине младих, основане пре четрдесет и осам година, која се седамдесетих и осамдесетих година прошлог века трансформисала, интегришући се са другим омладинским културним институцијама које су постојале у граду.
Културни центар данас располаже са релативно малим и недовољно адекватним простором за реализацију својих разноврсних програмских делатности. Поред тога, у зависности од садржаја и услова које је неопходно обезбедити за реализацију појединих програма и пројеката, Културни центар Новог Сада реализује програме и у просторима других организација и институција културе – позоришне дворане, галерије, као и на отвореним просторима: градским трговима, двориштима, Петроварадинској тврђави и др.

(Екс)централизација културних дешавања
У Новом Саду је приметан доминантан централизујући карактер културно-уметничке сцене, која је готово искључиво концентрисана на строги центар града. С обзиром на велики пораст фестивала и културно-уметничких дешавања, неминовно је дошло и до њиховог преклапања на истим просторима. Поставља се питање да ли у Новом Саду постоји неки други простор, осим центра, који би био у стању да угости неки фестивал или дешавање. Одговор је да оваквих простора има много, али су недовољно уређени или су потпуно неуређени. Чињеница да нису у центру града аутоматски ускраћује буџет за њихово сређивање, па они остају неискоришћени.
Становиште да би град требало једнако да се развија у свим својим деловима, био то центар или периферија, несумњиво нас враћа на глобални квалитет града и живота у свим његовим деловима, а не само у центру – чија би улога и даље била доминантна, али би постојала и алтернатива.

Архитектонско-обликовна анализа објекта
Од самог почетка, првих скица и идеја, структуру обликовног и организационог концепта диктирао је несвакидашњи облик и положај локације. Наиме, тврђава која је пројектована као војни објекат, одликује се строгом, али и комплексном геометријом. Примена материјала је аскетска – немалтерисани бедеми од опеке са видљивом текстуром и травнати платои; бојене су само фасаде бивших касарни и других војних објеката.
Наметао се проблем како одговорити датом контексту и испоштовати дух места. Како избећи историцизам, а ипак остати доследан датом пејзажу? Покушај да се овај задатак изведе следио је неколико основних принципа – идеја водиља.
Сама по себи, природа геометријских облика је архетипска, самим тим и ванвременска. (Још увек се нисмо дотакли питања историјског значења и контекста.) Следећи затечену унутрашњу логику облика и надовезујући се на њихов просторни распоред успевамо да избегнемо нарушавање визуелне хармоније. Геометрија тврђаве је комплексна и неправилна, њоме доминирају оштри углови. Такву геометрију тешко би задовољила строго ортогонална архитектура.
Једна од првих идеја била је да се направи визелна инверзија на оштре углове бедема. Замислимо да је хоризонтална линија на нултој коти објекта огледало, онако како се оно представља у грани физике – оптици. Тада би коси углови зидова Центра били одраз (лик) углова бедема. Ова почетна замисао током пројектовања доживљава своју даљу трансформацију.
Целокупан објекат организован је у три главне просторно-функционалне целине, од којих једна у себи садржи две. Објекат у основи има облик ћириличног слова „П“. Галерија и мултифункционална сала визуелно су раздвојене од остатка објекта и граде две бочне стране слова „П“, образујући са остатком објекта мали трг – агору. Трећа целина састоји се од две међусобно срасле целине, повезане вертикалном комуникацијом. Прва је вертикална функционална веза књижара/кафе-библиотека-читаоница, смештена у кубус обложен дрвеним брисолејима, којима се може регулисати жељени ниво осветљења у свакој од просторија. На њу се непосредно наставља срце Ексцентра које у себи обједињује административни са активно-корисничким делом (радионицама). Радионице су од улаза одвојене пространим фоајеом, флексибилног су типа, односно нису пројектоване наменски, тако да се свака може користити за разне активности, зависно од програмског и временског распореда. Изнад њих се налазе канцеларије за запослене у које се улази са галеријског ходника и које имају транспарентне зидове како би запослени били у могућности да прате улазак посетилаца и одговоре на посете.
Галерија је конципирана на спирални начин. Посетиоци би се кретали рампама са благим успоном, разгледајући изложбу и полако долазећи до видиковца и до последњег „експоната“ – богатог погледа на околину. Простор видиковца такође би се користио и као додатни изложбени простор. У галерији не би било сталне поставке, будући да објекат није музејског типа. Уски, коси, високо постављени прозори који прате рампе, омогућавали би дифузни извор осветљења, типичан за галерије, који би онемогућавао директну изложеност експоната Сунчевим зрацима. Такође, било би омогућено и атријумско кровно осветљење, које би обезбедило додатни извор дифузног светла.
Мултифункционална сала предвиђена је да по потреби буде биоскоп, позориште, концертна сала или сала за разне скупове и конференције. Седишта нису фиксна, односно могу по потреби да се склоне у страну, склапајући столице једну на другу, како би заузимале што мањи простор.
Пошто је форма објекта доста разуђена и комплексна, материјализација споља видљивих површина је, у циљу избегавања визуелне конфузије, максимално сведена на три главна елемента – стаклене површине, дрвене брисолеје и бело бојене зидове који би истицали игру светла и сенки на обликованим масама.
Коначно, вратимо обратимо пажњу и на историјски котекст. Анализирајући примере интерполација и имајући у виду бројне друге примере из света, може се поставити следећа смела теза: свака аутентична архитектура стоји у адекватној естетској корелацији са неком другом аутентичном архитектуром, независно од времена у ком је свака од њих настала. Сходно томе, архитектура Центра се труди да не залази у анахронизам и да сведочи о свом сопственом времену, користећи савремене технологије, начине организације и принципе обликовања.

Технички опис

Конструкција и примењени материјали
Објекат је изведен у монолитном армирано-бетонском скелетном систему, са распонима стубова који варирају од 2,10 до 15 метара. Попречни пресек стубова варира од 30/30, 40/40 и 80/80 за квадратни пресек и од ф30 и ф80 за кружни пресек. Видиковац је ослоњен на два коса челична стуба попречног пресека ф60. Коришћена је монолитна ситно-ребраста међуспратна конструкција са ребрима различитог попречног пресека за различите распоне. Ради равномерног преноса терета, умећу се попречна ребра.
Фасадни спољни коси зидови представљају лаке монтажне неносеће зидове, укрућене помоћу металне решетке, са завршним слојем од белог малтера. Пуни делови остатка фасаде зидани су бетонским блоковима са завршном обрадом, такође од белог малтера.
Конструкција великих застакљених зидова изведена је у систему стаклених панела на челичним носачима. Транспарента кровна конструкција изведена је на исти начин.
Заштита од прекомерне инсолације великих стаклених површина обезбеђена је применом рефлектујућег стакла, са или без брисолеја.
Кров је у неким деловима објекта изведен као проходна кровна тераса (галерија, административни блок), а у преосталим као непроходан раван кров са одговарајућим падом који омогућује адекватно одводњавање. Оно се, у већем делу објекта, врши висећим или лежећим олуцима на стрехи, а у осталим деловима олучним вертикалама које пролазе кроз објекат уз конструктивне елементе (изнад читаонице, транспарентни кров изнад галерије).
Поплочање трга и спољних степеништа изведено је углачаним белим гранитним плочама различитих димензија.
Темељење објекта изведено је на армирано-бетонским темељима самцима, чији је распоред одређен распоредом носећих стубова у објекту.
У пројекту се издваја неколико конструктивно-функционално-обликовних целина и њихови спојеви су изведени са дилатационим разделницама.
Обрада подова изведена је у складу са делатностима које се обављају у појединим сегментима и просторијама објекта. Подови највећег процента објекта окренутог јавности (фоајеи, галерија, књижара, кафе, библиотека, читаоница) од различитих су врста камених плоча. У канцеларијама, радионицама и на рампама, подови су паркетни.
Плафони су у средишњем делу објекта спуштени 30 cm у односу на доњу ивицу међуспратне конструкције, чиме је омогућено развођење инсталација по целом објекту. У преосталом делу објекта (галерија) инсталације су видљиве.

Инсталације
Објекат је прикључен на градски систем даљинског грејања и градску водоводно-канализациону мрежу.
У целости је климатизован, чиме је у зимским месецима, уз постојећи систем решено догревање, а лети хлађење. Готово цео објекат има могућност природне вентилације, осим у галерији, где је омогућен систем вештачког вентилирања путем канала за одвод и довод ваздуха.
Оба лифта функционишу на хидраулични погон.
Објекат је опремљен и громобранским и телефонским инсталацијама са унутрашњом кабловском мрежом.

Пожарна заштита
У објекту се уочавају пожарни сектори, површина у дозвољеним границама (мањим од 2500 m2), са путем евакуације до 30 m.
У спушеним плафонима налазе се детектори дима и посебне инсталације за суво гашење пожара, помоћу гаса.